Živeli u seloto muž i žena. Ženata je tolko pazila na mužata da neje ni meso jela, nego si uvek iz njenotog tanjira njemu turi, a ona si čorbutu jede.
Jedn dn otide mužat u vojsku. Lele kolko si ju tešće muće pritisnuše. Mlogo si ju beše tlga za mužatoga.
Jednuš, sedeše si u sobutu, a nadvor ćiša. Pada li pada, kanto da rove. Ona izleze nadvor, pa na ćišutu. Misli si: “I pri njega je ćiša.Mokri i njega”. – zatova i ona otide na ćišutu.
Projde nekoj vreme, a ona polk, polk pa si propade. Što odi teja ćiše, što od muku i tugu za mužatoga.
Projde si vreme, dojde mužt iz vojsku i ka ju vide ne mož ju prepoznaje pa ju pituva:
– Lele mome, kvo napraji. Kvo ti je?
– Pa ne znajem. Neje mi ništa.
Projde si vreme, a njega sramota da ide sas nju u selo. I kvo če. Što če mu tekvaja. Smisli pa ju izoka i pojdoše teka do kumovu vodenicu. Ka beoše blizu on ju vrlji u buku* i otide si doma.
Ka posle nekoj vreme kum vide da vodenicata ne melje. Zagledžuje, otud odovud, ka pogleda u bukutu a ono tam kumica.
– A bre kumico, kvo prajš tuva?
– Ma ne znajem. Vrlji me mužat.
– Lele, lele kumico-orati kum i ne mož da veruje. Pomognu ju da izlezne i odvede si ju doma. Mlogo ju paziše, raniše i čuvaše pa se mučena i popraji, povrnu se. Postade poubava negoli onomad.
Proču se po selo da je onomad u selo došla mlogo ubava devojća. Svet tekvuju neje videl.
Dojde dn da se pa sastave. On đu ič neje prepoznaval. Oratil đu deka se neje ženil. Ima mlogo dobro da živi pri njega i sve najubavo. I teka se po druđi put venčaše.
Sprema ona jedenje, tura na astal i odi mandžutu mesoto prvo na nju si sipuje, pa na mužatoga. On gleda pa izorati:
– A mome, more prvata žena mlogo beše podobra. Ona sve mesoto na mene dade.
– E pa ona mož neje prošla kroz buku, pa ne znaje muku. A ja sam prošla kroz buku pa poznavam muku.
*buka – cev koja dovodi vodu do točka vodenice
