Piroćanac Zoran Panajotović brine se o starim i usamljenim ljudima po staroplaninskim selima.
Kroz planinska bespuća, zimi ih obilazi i dostavlja im lekove, hranu i druge potrepštine.
Bivši pirotski taksista i profesionalni vozač autobusa Zoran Panajotović iz Pirota jedina je veza sa svetom stanovnicima desetak najudaljenijih sela Srednjeg visoka na Staroj planini. On usamljenim gorštacima donosi lekove, hranu i druge potrepštine, neophodne za opstanak u surovim planinskim uslovima.
Njegova pomoć je naročito dragocena tokom zime, kada zbog nemogućih uslova i zavejanih puteva autobusi ne saobraćaju, a iz grada put planine ne kreće niko bez preke potrebe.
UNHCR nije ispunio obećanje
– Jednom su me u planini sreli ljudi iz UNHCR-a. Nisu mogli da veruju kuda vozim ljude običnim putničkim vozilom. Kada su saznali čime se bavim, bili su toliko oduševljeni što pomažem stanovništvu zaboravljenom od svih, da su mi obećali da će mi dati na korišćenje novi džip. Dao sam im kontakt telefon, ali me još niko nije zvao – kaže Panajotović, koji uz standardnu opremu u automobilu uvek nosi lopatu, kojom probija smetove, ali i sekiru da poseče pod težinom snega savijeno granje.
Nekoliko stotina gorštaka u selima Gostuša, Bela, Pakleštica i drugim, i po nekoliko meseci odsečeno je od sveta. Jedan od retkih ko automobilom sme da se uputi u te krajeve i po najvećem kijametu je Zoran, koji je i poreklom iz sela Gostuša.
Žao mu žitelja planine
– Ovaj kraj i ljude na Staroj planini neizmerno volim. Tu sam rođen, odrastao i poznajem svaki kamen. Svakog psa znam po imenu, a sve ljude koji žive u ovim krajevima smatram rodom rođenim. Strašno mi je žao ljudi koji su ostali ovde da žive. Iako su pošteni, veoma gostoprimljivi, život se prema njima poneo veoma surovo jer tokom zime oni nemaju nikakve uslove za normalan život. Tokom zime ne ide autobus, put je katastrofalan, pa je moguće ići jedino džipovima. Nema telefona niti prodavnice. Ljudi su prepušteni sami sebi i svojoj sudbini – kaže za Press Panajotović.
On je 30 godina bio vozač autobusa u ATP-u, preduzeću koje je, kako kaže, pojela tranzicija.
Bio sam jedini vozač koji je smeo da tokom zime, kada naveje i preko metra snega, odveze pun autobus ljudi do ovih sela. Nikada putnike nisam ostavio na pola puta, a jedne zime sam zbog kvarova menjao čak tri autobusa kako bih stigao do sela Gostuša i odvezao pun autobus ljudi na seosku slavu.
Kada je firma propala i ja ostao na ulici, otišao sam u taksiste, a najčešća relacija upravo su mi bila ova zabačena sela. Skoro niko od pirotskih taksista ne prihvata vožnju ka ovim selima ni leti, a kamoli zimi. Dovozim ljudima lekove, hleb i sve druge potrepštine jer oni nemaju gde da ih nabave u planini. Često sam u pola noći ljude vozio u Pirot kod lekara. Zbog veoma lošeg puta za nekoliko godina gotovo da sam uništio svoj automobil, ali mi nije žao. Ljudi koji žive na planini još uvek su neiskvareni i pošteni, što u gradu nije slučaj. Nažalost, zbog sve većih nameta na taksiste, prestao sam da se bavim tim poslom jer više nije isplativ. Često putujem u rodni kraj u posetu rodbini, a usput i pomažem ljudima koliko je u mojoj moći – kaže Panajotović.
Mesecima bez autobusa
Vinko Madić, koji sa majkom, dva brata, suprugom i dvoje male dece živi u zabačenom staroplaninskom selu Bela, kaže da je u zimskim mesecima život na Staroj planini ravan kazni.
– Mesecima ovde ne dolazi autobus. Ovde mahom živi staračko stanovništvo, od kojih su mnogi bolesni i ne mogu da dođu do lekara, lekova ili nabave namirnice. Ima i ljudi koji tokom zime žive sami na ivici gladi. Strašnih priča ima. Zoran je jedan od retkih koji smeju da se uopšte upute u ove krajeve kada sneg zatrpa planinu. Uvek kada dođe donese ljudima hleb, lekove i druge potrepštine. Nažalost, otkako ne radi kao taksista, dolazi mnogo ređe. Trebalo bi da postoji neka služba koja će imati terensko vozilo i svakodnevno snabdevati ovdašnje stanovništvo namirnicama i lekovima, jer u mnogim selima nema niti prodavnice, telefona, nikakve veze sa svetom – kaže Vinko.
Baka Rajna Vlatković živi sama na pojati u ataru sela Velika Lukanja.
– Zoran nam je svima ovde jedini posetilac i gost tokom zime. Čak mu se i psi raduju kad ga vide. Ne znam šta bismo radili da nije njega. Uvek mi donese nekoliko vekni hleba, zejtin, šećer iz grada, a to ja ovde nemam gde da kupim jer prodavnice nema kilometrima unaokolo. Imamo sreću što je vezan za ovaj kraj, pa dolazi i zimi – kaže Rajna.
