U staroto vreme, beše jed’n čiča Ljupko Zajek.
Tagaj si beše vreme ka si mužjeti uprolet otidu u pečalbu tam po Vlaško u Bugarsku jal tam po Vojvodinu pa se vrtaju predi zimu. Ostaje si dom pomlade nevestice, tek porazrabotene odi onuj rabotu sas dečica u ljuljću i sas starci, pa jim sva težačka rabota padla na grbinu.
Ostane si u seloto i čiča Ljupko. Imal si je ovčice pa jedino on iz njinutu kuću neje iš’l u pečalbu. I jedini je u celoto selo znal da čita i pisuje a taja je činjenica mlogo važna za ovujate prikaznicu.
E, s’g i ovija pečalbare koji su otišli, nesu umejali ni da čitu a ni da pisuju a kako je golema godina, ovija pomladiti počnu da si mukuju za dom, za ženete poviše, pa najdu nekojeg koji je znal da pisuje pa mu diktiruju kvo da pisuje na njiniti. A svata pisma za onoj selo kude je Ljupko Zajek živel su imala nešto pozajedničko:
“…Zdravo živo ženo, kako ste, kako su decata, majća mi bašta mi kako su, kravete kozete ovcete svinjete, kosiste li, zbraste li senoto i detelinu, zdenuste li ga, sadiste li u gr’dinu, oteli li se Slavica, vodi li Snežanu kodi bika, (teka su si davali imetina na stoku). Ovoj pismo nek ti čita poštarat nemoj slučajno dideš kodi Ljupka Zajeka tija če ti čita kvo si on oče i ima te prevari i če te onodi… ”
Pisuvali su i jošte nešto ama je ovoj na sviti bilo zajedničko. Tija što jim je pisuval samo je kodi imetinata i adresete prajil razliku.
I teka stigne pismoto kude trebe a snaškata ga otvori da vidi ima li pare pa ga smkne u pazuće pa pravo kodi Ljupka:
– Te bata Ljupče, dobi si odi mužatog pismovo pa da mi ga pročitaš da vidim kvo mi kazuje i poručuje. Uzne u ruće artijutu Ljupko pa ga u seb ubavo prostudira.
– Pa što ne vreviš, bata Ljupko, pituje ga snaškata.
– S’g ču, samo da zberem slovata, odgovara ju ovija a brkoviti mu igraju odi smejanje. Pa počne. Odma ju pročita onoj za decata i starciti, za stokutu i rabotenje u polje a onda si podigne glas da si je siguran da če ga ovaja nevestica dobre razbere:
– ” …i dideš kodi bata Ljupka da ti on ovoj pismo pročita. Ka ti god zatrebe nešto a ti da otideš kodi njeg da se požališ za onoj koje ti fali. Ti si njeg poznavaš on si je dobar i pošten domaćin. Da ga potražiš odi njeg nešto on ti ga ima dade kada si ti oč. I da mu davaš kad ti on traži nešto nemoj si skrčava. Nema te nikoj teka ubavo pomogne i opraj kako što če ima da te opraj bata Ljupko, bilo d’n bilo noč… ”
I sve sve teka ubavo, kako uzi slamku, ubavo si navrča vodu na njegovutu vodenicu.
A i snaškata če si kaže:
– Te bata Ljupko, mojti muž kako da je znal pri kuga če si donesem pismovo da mi ga pročita. I on si, e te, vrevi da si si ti mlogo dobar i pošten.
– Ako snaške, ako. ‘Li smo si mi naši, tuva smo da si se pomagamo. Te i ti, a ti nešto trebe kvo si nemaš i kvo mi ti fali a ti da dojdeš kodi men. Ja ču ti ga dadem.
– Pa če si dojdem bata Ljupko, če si dojdem. ‘Li mi je mužat dalečko, pa, sve mi trebe, sve mi fali.
I teka si Ljupko Zajek ubavo i s merak proživi odi prolet do zimu. A kad dojde zima i ka se mužjeti vrnu iz pečalbu okol Svetog Ranđela, tagaj si pa Ljupko zbere ovcete pa aj s nji na pojatu u jegrek. Do prolet, a posle pa če se vrne. A snašćete i ne pričaju na njiniti kako ji je Ljupko pomagal. Nekoja pa, koja je popriglupavaška, na mužatoga se povali kako si ga je sve poslušala kakvo ju je on pisuval i kakvo ju je Ljupko čital, e ali pa tija muž na nikoji ništa ne priča.
Zemlja videla pa u zem štuklo.
