U Dobrom dolu, u Dupnom kamenu, je uži lokalitet nazvan Mišin kamik, po Miši terziji. Sa te visoravni moglo je da se uoči kako karavanskim putem prolaze Turci.
Na tom mestu je Miša imao kolibicu i vešto udešenu zemunicu u kojoj je čuvao prtenice za hajduke. To je vuneno sukno od koga im je šio odeću. Čuvao je ovce koliko da zametne trag.
Do te visoravni je teškom mukom mogao da se neko popne. Zbog toga su hajduci bili mirni. Dok su očekivali da naiđu putem Turci ložili su vatru i pekli meso. Posle jela bi neko zasvirao, pa bi počeli da igraju. U slobodno vreme su se nadmetali u raznim viteškim igrama. Zbog toga su mesto pored Mišinog kamena nazvali hajdučko igralište.
U to vreme, svi od reda su nosili beletine: prsluke, breveneke, pa i opandžake, sve od belog sukna. Jedino iz praktičnih razloga bela boja nije odgovarala hajducima: više se prlja, a bela odeća je mnogo uočljivija. Stoga su tražili da njihova odeća bude obojena.
Zbog toga bi Miša terzija, čim s jeseni počnu da se krune orasi, sakupljao orahovu ljusku i bojio sukno.
Hajducima je od obojenih prtenica u kadžavo šio odeću. Stari su govorili:
– Ajduciti se oblače u „modre” dreje.
– To je, ustvari, tamnobraon boja.
Šio je, krpio i popravljao odevne predmete i to sve ručno. Od alata je imao nožici, iglu i napršnjak.
Za sve što je radio dobijao je zlatnike. Kažu da ih je zakopao negde u blizini zemunice jer ih njegovim potomcima nije ostavio. Stoga mnogi dolaze prekopavaju i traže zlatnike, ali ih niko do sada nije pronašao. Nije svakome suđeno da nađe pare. Onome kome je rečeno, on će ih pronaći. Naći će ih na Đurđevdan kada prvi sunčevi zraci osvetle to mesto gde su pare.
Od Mišinog kamena je zarudina, pa livade, sve u ogromnoj vrtači zvanoj Jezero. Kažu da su sve te livade nekad bile pod jezerom, pa je voda otekla a ostatak vode se pojavljuje kao izvor zvani Svračljak.
A naviše prema Pakleštici pokraj Vedže je mesto Ploče. I dan-danas se raspoznaju šanci koji su kopani u borbama sa Turcima.
